Hu­ma­ni­tar­ni rad je od­raz du­še i sa­o­sje­ća­nja pre­ma dru­gi­ma. Za De­ja­na Ada­mo­vi­ća, iz Su­to­mo­ra, ne­ma ljep­šeg osje­ća­ja ne­go po­mo­ći dru­go­me ka­da je to po­treb­no. Ovaj Su­to­mo­rac je kra­jem pro­šle godine po­čeo svo­ju hu­ma­ni­tar­nu mi­si­ju.
On pod­sje­ća da smo svje­do­ci vre­me­na ve­li­ke eko­nom­ske kri­ze i ne­ma­šti­ne. Zbog te­ških uslo­va, mno­ge po­ro­di­ce i po­je­din­ci na­šli su se u bez­iz­la­znoj si­tu­a­ci­ji, a ne­ki od njih su pri­mo­ra­ni da ži­ve u ne­hu­ma­nim uslo­vi­ma.
– Mo­ja su­pru­ga i ja će­mo na­sta­vi­ti sa hu­ma­nim dje­li­ma ko­li­ko je to u na­šoj mo­ći. Shva­ti­li smo da čo­vjek mo­že mno­go sa­mo ako že­li. Ima­mo ve­li­kih ide­ja za pro­jek­te u Ba­ru, Su­to­mo­ru, a ne­ke i za Pod­go­ri­cu. Ka­ko mo­ja su­pru­ga i ja vo­li­mo da ka­že­mo, iako ni­je bi­lo la­ko to re­ći: „Ži­vot ni­je cilj, već pu­to­va­nje do ci­lja”, a mi smo na­še ci­lje­ve ostva­ri­li i na­sta­vlja­mo sa hu­ma­nim ra­dom, za ko­ji sma­tra­mo da je ne­što naj­ljep­še što se mo­že ra­di­ti na svi­je­tu. A na­gra­da za nas je osmi­jeh iz­ne­na­đe­nja onih lju­di ko­ji­ma smo po­mo­gli – ka­že Ada­mo­vić.
On ot­kri­va da je pri­je šest mje­se­ci shva­tio da no­vac ni­je su­šti­na. Tre­ba za­pra­vo sa­mo do­bre vo­lje za do­bra dje­la.
– Broj­ni pri­ja­te­lji, po­slov­ni sa­rad­ni­ci bi po­mo­gli u re­a­li­za­ci­ji hu­ma­ni­tar­nih ak­ci­ja i na taj na­čin bi se ostva­ri­vao po­ste­pe­no moj ži­vot­ni san. Ne mo­ra čo­vjek da bu­de ro­đe­ni hu­ma­ni­ta­rac, već se to vre­me­nom uči. Mi­slim da sva­ki čo­vjek, bez ob­zi­ra gdje je ro­đen i gdje je od­ra­stao, mo­že da po­sta­ne hu­ma­ni­ta­rac. To je ne­što što se do­no­si iz ku­će, što za­vi­si od vas­pi­ta­nja, taj od­nos ko­ji se gra­di pre­ma dru­gi­ma – ka­že Ada­mo­vić.
Nje­go­va pr­va ide­ja je ostva­re­na ta­ko što je po­mo­gao sta­na­ri­ma zgra­de „Le­kić” u Su­to­mo­ru, ko­ji go­di­na­ma ima­ju pro­blem sa električnim in­sta­la­ci­ja­ma.
– Stu­pio sam u kon­takt sa Ce­di­som i uz ve­li­ku po­moć Sa­ve Osto­jić u ro­ku od se­dam da­na bio je ri­je­šen pro­blem ko­ji je bio ner­je­šiv 20 go­di­na. Pro­mi­je­nje­ne su sve struj­ne in­sta­la­ci­je, bro­ji­la, tako da sa­da sta­na­ri ne­ma­ju više pro­blem sa stru­jom, iska­ka­njem osi­gu­ra­ča, za­pa­lji­va­njem itd. Ovaj uspjeh mi je do­ka­zao da ni­je sve u nov­cu, i na­tje­rao me je da na­sta­vim da­lje – ka­že Dejan. Nje­go­va hu­ma­na dje­la ov­dje tek po­či­nju.
Ada­mo­vić je ro­đe­ni Be­o­gra­đa­nin. Na­kon dvije godine bez posla u svom rod­nom gra­du, ju­la 2012. go­di­ne, sa du­gom od 5.000 eura, od­lu­čio je da se upu­sti u ve­li­ki iza­zov, da na­pu­sti sve i kre­ne u Cr­nu Go­ru.
– Do­šao sam u pre­li­je­pi Bar, za­po­slio se u „Ok­to­pu­su” d.o.o., gdje sam ra­dio kao me­na­džer pro­da­je za Bar i Pod­go­ri­cu. Kroz posao sam ste­kao ve­li­ki krug pri­ja­te­lja, na­pra­vio ja­ke po­slov­ne po­te­ze, što me je do­ve­lo do no­vih kon­ta­ka­ta, do­brih fi­nan­sij­skih pri­ho­da, uspio sam da vra­tim du­go­ve i svoj ži­vot za­poč­nem is­po­čet­ka, kao pod­sta­nar u ovom gra­du. Za vla­sni­ke fir­me „Ok­to­pus”, kod ko­jih sam po­čeo da ra­dim u Cr­noj Go­ri, imam sa­mo ri­je­či hva­le – ka­že De­jan, na­gla­ša­va­ju­ći da mu se u ovoj fir­mi u ja­nu­a­ru 2013. do­go­di­la „sud­bi­na”.
– Upo­znao sam da­na­šnju su­pru­gu Iva­nu Ni­ka­lje­vić, sa­da Ada­mo­vić, sa ko­jom da­nas imam dvo­je div­ne dje­ce, dje­voj­či­cu i dje­ča­ka. Zbog sve­ga to­ga fir­mu „Ok­to­pus”, kao i Cr­nu Go­ru, do­ži­vlja­vam još emo­tiv­ni­je, iako ni ra­ni­je Cr­nu Go­ru i Sr­bi­ju ni­ka­da ni­sam raz­dva­jao – pri­ča naš sa­go­vor­nik.
Ka­ko ka­že, ka­sni­je je pre­šao da ra­di za kom­pa­ni­ju „Tik­ku­ri­la” („Zor­ka” Ša­bac), kao me­na­džer pro­da­je za Cr­nu Go­ru.
– Ni­je bi­lo la­ko ži­vje­ti kao pod­sta­nar, sa ma­lom be­bom i trud­nom že­nom. Ko­li­ka god da je bi­la pla­ta ni­je bi­la do­volj­na. Tokom rada ste­kao sam ne ve­li­ki, već ogro­man krug po­slov­nih pri­ja­te­lja, po­zna­ni­ka, ra­dio sa pre­ko 150 fir­mi u Cr­noj Go­ri, što me je do­ve­lo u po­zi­ci­ju is­ku­snog i ugled­nog me­na­dže­ra u tim kru­go­vi­ma. Zbog ma­lih pri­ma­nja ko­ja ni­su mo­gla da za­do­vo­lje osnov­ne uslo­ve ži­vo­ta, sa ta­da već dvi­je ma­le be­be, po­čeo sam da tra­žim dru­gi po­sao i do­bio po­nu­du da ra­dim za kom­pa­ni­ju „Pe­štan” d.o.o. iz Aran­đe­lov­ca, za ko­ju sma­tram da je fir­ma za ko­ju se vri­je­di bo­ri­ti svom svo­jom ener­gi­jom, ra­di­ti pu­nim sr­cem uz obo­stra­ni in­te­res. Na­rav­no, to sem iza­zo­va da­je još ve­ći pri­ti­sak i od­go­vor­nost u ra­du. Za sa­da že­lim da vje­ru­jem da je „Pe­štan” mo­ja po­sled­nja po­slov­na sta­ni­ca, jer sam uvi­jek tra­žio ta­kvu fir­mu i sma­tram da sam je pro­na­šao – ob­ja­šnja­va Dejan.
– Zahvaljujući re­zul­ta­tima ko­je sam ostva­rio posled­njih go­di­na, postao sam pu­no­prav­ni „Član Aso­ci­ja­ci­je me­na­dže­ra Cr­ne Go­re”, što za mene predstavlja čast. Nastojaću da kroz svoje vi­zi­je, ide­je i ži­vot­ne že­lje po­mog­nem ra­du Aso­ci­ja­ci­je i bu­dem nji­hov pre­po­znat član. U me­đu­vre­me­nu, ku­pio sam stan u Su­to­mo­ru, pot­pu­no ga re­no­vi­rao i sa­da ni­sam vi­še pod­sta­nar već u nje­mu ži­vim sa svo­jom po­ro­di­com – ka­že Ada­mo­vić.
Ka­ko do­da­je, uvi­jek je imao ži­vot­ni san da mo­že da po­mog­ne dru­gi­ma, da se kao do­na­tor ba­vi hu­ma­ni­tar­nim ra­dom, ali je sma­trao da je za to po­tre­ban no­vac. Da­nas zna da je za do­bro dje­lo po­treb­no naj­pri­je či­sto sr­ce, a ne sa­mo pun nov­ča­nik.
D.S.


„Ma­la si­re­na” u no­vom ru­hu

Pro­šle ne­dje­lje, na­kon sa­stan­ka sa Gor­da­nom Mi­jo­vić, di­rek­to­ri­com JPU „Vu­ko­sa­va Iva­no­vić Ma­ša­no­vić”, Ada­mo­vić je do­bio odo­bre­nje da sa­ni­ra fa­sa­du na vr­ti­ću u Su­to­mo­ru „Ma­la Si­re­na”. Obje­kat ni­je spo­lja kre­čen 11 go­di­na.
– Od­mah smo pri­stu­pi­li po­slu. Do­na­ci­ju ma­te­ri­ja­la za far­ba­nje odo­brio nam je „Hen­kel” Sr­bi­ja i „En­text” Pod­go­ri­ca, a iz­vo­đe­nje ra­do­va sam do­ni­rao lič­no, i po­sao je za­vr­šen u pred­vi­đe­nom ro­ku, za vi­kend 24. i 25. fe­bru­a­ra, ta­ko da je vr­tić „Ma­la Si­re­na” Su­to­mo­re sa­da u no­vom ru­hu i ljep­šeg iz­gle­da. Za vr­tić „Ma­la Si­re­na” pri­pre­mio sam još iz­ne­na­đe­nja, ko­ja će­mo re­a­li­zo­va­ti vr­lo br­zo – obe­ćao je Ada­mo­vić.